Srpski muzičar uprkos slepilu živi svoj san: Volja i mašta pobeđuju sve nedaće

Zahvaljujući požrtvovanju porodice, predanosti nastavnika, pomoći kolega i ličnoj snalažljivosti, Stefan Pantić je na putu da ostvari svoje snove

Majka, držeći sina podruku, malo pogrbljena, nagnuta ka njemu, smerno, kao da prvo premerava tlo pod sobom pa zakorači, svakodnevno pešači centralnim beogradskim ulicama. Reklo bi se, došla kod sina, studenta iz provincije, pa joj on pokazuje grad. Vodi je kroz velegrad, polako, nežno, strpljivo, kao u usporenom filmu.

Sin jeste student iz provincije, treća godina Fakulteta muzičke umetnosti, odlične ocene, uspešan, talentovan... Ali - slep! Majka ide svuda s njim, vodi ga do fakulteta i nazad, do menze na ručak, u šetnju, u nabavku, svuda gde zatreba. Živi sa sinom u studentskom domu.

Stefan Pantić iz Aranđelovca pohađao je Osnovnu školu za slepe „Veljko Ramadanović“ u Beogradu i bio smešten u internatu pri školi, a kad je trebalo da krene u srednju muzičku, majka Gordana, keramičar po struci, dala je otkaz posle dvadeset i dve godine rada i preselila se sa sinom u prestonicu.
Marina Lopičić, Stefan Pantić

Foto: Marina Lopičić, Stefan Pantić


Majka

„Odlučili smo - mora da se školuje dalje. Uradićemo sve!“, kaže majka.

Iznajmili su stan u Zemunu kako bi bio blizu škole „Kosta Manojlović“, gde je Stefan nastavio školovanje. Otac i stariji brat ostali su u Aranđelovcu.

„Neko mora da zarađuje“, smeška se Gordana onim čudnim osmehom iza kojem se uvek skriva neka oporost.

Muž je nedavno ostao bez posla, pa sada, znate i sami, bez para se ne može, sve mora da se plati... Putuje po Srbiji, gde god ima nešto da se odradi privatno, sad je u Iđošu.“

To je ta oporost! Ali takvih je priča u Srbiji milion, ništa novo; rado bih je prekinula; skrećem pogled, a ona nastavlja:

„Niko od nas nema trenutno ni zdravstvenu knjižicu, opština Aranđelovac Stefanu plaća dom, ali za tu pomoć od 4.200 dinara treba hiljadu papira pribaviti - dokazi, potvrde... A kako to da pribavim kad ja ne mogu od Stefana da se odvojim, moram svuda s njim. Stefan svakodnevno ima obaveze - časovi, vežbe...
Marina Lopičić, Stefan Pantić

Foto: Marina Lopičić, Stefan Pantić


I odjednom, kao da je izgovorila magičnu reč - nema više gorčine, tuge, glas se podiže za nekoliko oktava, lice ozareno.

„Talentovan je, ali i vredan. Da bi postigao isti rezultat kao njegove kolege koje vide, mora da uloži mnogo više napora. A znate kakvu memoriju ima, jednom nešto čuje i već je naučio.“

Ponovo je gledam u oči. U njima sija ta magična reč - Stefan!


Igrice, filmovi i Fejs

Još kao osnovac, ovaj dečak iz Aranđelovca pokazivao je izuzetnu nadarenost; bio je odličan đak, a uporedo je išao i u osnovnu muzičku školu. Kao srednjoškolac, uz dobre ocene iz ostalih predmeta, posebne rezultate postizao je svirajući harmoniku. „Muzika koju na harmonici stvara petnaestogodišnji Stefan Pantić ostavlja bez daha sve koji ga čuju“, pisale su tada novine o njemu. Učestvovao je na brojnim takmičenjima i uvek donosio nagrade i priznanja. Na međunarodnoj smotri u Puli osvojio je prvo mesto, u Sarajevu drugo, a onda su se ređale pobede - osvojio je više od 15 nagrada. U školi su bili ponosni na njega.
Marina Lopičić, Stefan Pantić

Foto: Marina Lopičić, Stefan Pantić


Tako je i na fakultetu. Vredan, pristojan, vedrog duha, uporan, sjajan student... Svi ga hvale.

„Trudim se da dam sve od sebe jer ne bih voleo da mi neko pokloni ocenu zbog hendikepa. Želim da budem kao svi ostali. Za to mi treba malo više rada i truda, ali postižem i zadovoljan sam.“

Glas mu je veseo. Dok pričamo, sedi za klavirom, a prsti nestašni, „sviraju“ u vazduhu, pa slučajno, s vremena na vreme, „pobegnu“ i padnu na dirke. Nasmeje se. Kažem mu da je šarmantan, smeje se.

„Čujem da voliš igrice, da možeš satima da sediš za računarom i igraš. A kako to postižeš?“

Pa jednostavno, po zvuku. Naučim napamet.“

Meni ne zvuči jednostavno!
Marina Lopičić, Stefan Pantić

Foto: Marina Lopičić, Stefan Pantić


„Ranije sam baš često igrao igrice, sad nemam toliko vremena. Pratim i serije, volim filmove, naročito akcione... Tu mi mnogo pomaže znanje engleskog. Taj sam predmet u školi zapostavljao, a onda sam, uoči upisa na fakultet, shvatio kako mi je neophodno znanje jezika i zapnem pa naučim. Sad sve filmove pratim bez prevoda, koristim literaturu koja kod nas nije prevedena, član sam raznih Fejsbuk grupa zahvaljujući tome.“

Sve pomoću sluha i govornih programa.


Marija i Snežana

Najveći izum posle Brajevog pisma sasvim sigurno je „čitač ekrana“, koji slepima i slabovidima omogućava kvalitetniji život.

„Da nema govornih programa, mi bismo bili odsečeni od sveta“, kaže Stefan i objašnjava mi kako funkcionišu čitači, koliko mu to olakšava učenje, kako skenira udžbenik, ubacuje ga u kompjuter, a onda mu „Marija“ čita.

„Ko je Marija?“, pitam.

„Čitač na srpskom jeziku, postoji desetak godina. Najzastupljeniji i najbolji u svetu je Džouz (JAWS), ali je na engleskom, odličan je za literaturu koja nije prevedena. Od prošle godine kod nas postoji i ‘Snežana’. Postoje i aplikacije za Android“, priča sa žarom.

I ponovo prsti oslonjeni na dirke klavira slučajno zasviraju. Menjamo temu. Pitam da li je harmoniku zamenio klavirom.

„Ne, nikako! Klavir mi je obavezan predmet, a harmonika je i dalje moja najveća ljubav.“

Pričamo o ispitima koje polaže u ovom roku, o omiljenim predmetima, solfeđu i metodici nastave, o profesorki solfeđa koju obožava. Planira da radi kao profesor, da drugima prenosi svoje znanje, a najviše bi voleo da radi i s decom koja vide.

„O tome maštam. Smatram da je to inkluzija u pravom smislu te reči, kad uzajamno, preko muzike, možemo jedni drugima da predstavimo svoj svet.“

Pokušavam da uđem u Stefanov svet.
Marina Lopičić, Stefan Pantić

Foto: Marina Lopičić, Stefan Pantić


Sreća

Prisetim se kako su nedavno studenti Filološkog fakulteta šerovali apel slepog kolege koji je pokušavao da nađe stan; kako se slepi šetač sa Ade Ciganlije već mesecima ne pojavljuje jer mu se polomio štap sa ultrazvučnim detektorom, koji nije lako ni popraviti, a kamoli kupiti nov; kako su iz autobusa izbacili slepu ženu jer je zabranjen ulaz psu vodiču... Da ne pričamo o tome da takav, obučen pas košta 10.000 evra i može se nabaviti samo u inostranstvu, da mnogi semafori nisu ozvučeni, da u manjim mestima i ne znaju šta su taktilne staze, da mnoge javne i kulturne ustanove nemaju programe na Brajevom pismu...

Prema podacima Saveza slepih, najbrojnije organizacije kod nas, u Srbiji ima oko 12.000 slepih i slabovidih, a samo sedam odsto njih ima fakultetsku diplomu. Obrazovanje i osposobljavanje za posao i jeste najveći problem. Najstarija obrazovna ustanova kod nas je škola „Veljko Ramadanović“ u Zemunu i postoji još nekoliko srednjih stručnih škola, a na prste se mogu izbrojati fakulteti na kojima ima uslova za školovanje slepih i slabovidih. Stoga ne čudi podatak da je tek nešto više od 500 ovakvih osoba u našoj zemlji zaposleno.
Marina Lopičić, Stefan Pantić

Foto: Marina Lopičić, Stefan Pantić


Gledam Stefana i pomislim: „Bože, koliko je sreće ovaj dečko imao u životu!“ Prvo, da se domogne prestonice, gde su uslovi neuporedivo bolji nego u unutrašnjosti, da se porodica potpuno posvetila njemu, da pohađa najbolje škole, da ga uče izuzetni profesori... U krajnjem slučaju, da ima kompjuter i koristi „čitač ekrana“.

Ovaj čitač, međutim, nije od velike pomoći kada su u pitanju note, jer ih čitači ne prepoznaju. Slepi studenti se dovijaju, oslanjajući se uglavnom na sreću; ono što je prevedeno na Brajevo pismo i što se može nabaviti pozajmljuju jedni drugima, ili im neko od kolega, kada u pauzi između svojih obaveza izdvoji vremena, čita note, pa oni „peške“, korak po korak...

Nastavnici sa velikim „N”


U srednjoj školi Stefan je bio u klasi profesorke harmonike Mirjane Mihailović. Zahvaljujući njoj je i nastao ovaj tekst. Čula sam je pre nešto više od godinu dana, kada je govorila na jednom skupu o inkluziji i kada sam shvatila da to ne mora da bude samo jedna štura reč kojom mašemo kad zatreba - političarima i politikantima da se zakite, a nama, običnim smrtnicima, kada se žalimo na državu i pljujemo te iste kvazipolitičare. Kako je lep osećaj kad uradiš nešto za dobrobit drugih!

Mirjana je, naime, kao samouki notograf, uz pomoć kolega entuzijasta prevela na Brajevo pismo preko 50 udžbenika za osnovnu i srednju muzičku školu i njih danas koriste slepi učenici u Srbiji i zemljama regiona. Da bi se shvatio značaj ovog poduhvata, treba napomenuti da za notni sistem ne postoji nijedan čitač, note moraju biti odštampane na papiru, postupak prevođenja je dugotrajan i pipav, a izrada ovakvih udžbenika veoma skupa. Tako se učenje muzike uglavnom svodi na dobru memoriju i još bolji sluh, što je, jasno je i laicima, više nego teško kada su u pitanju ozbiljna klasična muzička dela.
Marina Lopičić, Stefan Pantić

Foto: Marina Lopičić, Stefan Pantić


Kakav sluhista treba biti da „skineš“ Baha ili Dvoržaka bez gledanja u note?! Ne mogu ni da zamislim.

Da ironija bude veća, đaci muzičke škole „Kosta Manojlović“ u Zemunu, gde već više od 30 godina postoji odeljenje za rad sa slepim i slabovidim učenicima, osvajaju brojne nagrade, pobeđuju na međunarodnim takmičenjima talente iz mnogo bogatijih zemalja, gde su, naravno, uslovi za rad i učenje mnogo bolji.

Koliko truda, volje i energije ulože ti naši đaci i naši nastavnici!


Besplatni udžbenici


Pažljivo i sa divljenjem sam slušala Mirjanu.

„Pre desetak godina dobila sam jednog odličnog učenika koji je bio slep, a spremao se za takmičenja i svirao je veliki program, pa smo često gomile notnog teksta morali prvo da strpamo u glavu, a onda od toga i da napravimo muziku, što nije bilo baš lako. Miloš je te godine osvojio nekoliko nagrada.

Zahvaljujući radu s Milošem, počela sam da razmišljam o tome da mora da postoji neki način da se učenicima obezbede ravnopravni uslovi za obrazovanje. Istraživala sam po internetu. U Evropi su nam u tom trenutku za prevođenje knjiga tražili prilično velike pare, a sva oprema koja bi nam bila potrebna koštala je oko 10.000 evra. Kako je to bilo neostvarivo, počela sam sama da učim. Srećom, tu je bila moja koleginica Gordana Videnović, od koje sam naučila sistem Brajeve muzičke notacije i polako smo krenule da radimo.
Marina Lopičić, Stefan Pantić

Foto: Marina Lopičić, Stefan Pantić


Te prve godine uspele smo da napravimo samo jednu malu knjigu za prvi razred muzičke škole, a do danas je na Brajevo pismo prevedeno preko 50 udžbenika.“ Miloš je u međuvremenu završio fakultet, italijanski jezik, i sada je u Milanu na specijalizaciji. Mirjana radi na novim projektima. Ovoga puta za studente.

Priprema prvu digitalnu muzičku Brajevu biblioteku na otvorenoj platformi, kojoj korisnici mogu da pristupe besplatno.

„Sada smo usmereni, pre svega, na univerzitetski nivo obrazovanja, na fakultete muzičke umetnosti, a nadamo se da ćemo vremenom proširiti svoju delatnost. Ono što je važno jeste da studenti mogu da preuzmu knjige u formatu koji je namenjen štampanju isključivo na Brajevom pismu, i to mogu svuda, u bilo kom gradu, preko svojih saveza ili u ustanovama gde ima Brajev štampač“, objašnjava Mirjana.

Preko udruženja Inkluzivna mreža, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja i Ministarstva trgovine i telekomunikacija, na besplatnoj digital-platformi Brajev oblak već je postavljeno šest udžbenika.

To su, kaže Mirjana, prvi koraci.

Na Fakultetu muzičke umetnosti ovaj sistem upravo počinje da se primenjuje. Za čitaoce Njuzvika Stefan demonstrira štampanje. Majka ga čeka. Idu na ručak, pa se vraćaju; Stefan polaže horsko pevanje.

(Piše: Olivera Radaković)

 Objavljeno: 04.02.2016. 20:25h

Izvor: Newsweek Srbija